понедељак, 06. јун 2016.

ŠTA PRAVI ĆURČIJA ?







Danas je mnogim ljudima zanimanje „ćurčija“ protpuno strano i nemaju pojma šta on pravi, a nekada je  bilo nezamislivo dočekati zimu bez proizvoda ovih majstora jer su oni pravili odeću od jagnjećih, jarećih, ovčijih i kozjih koža i krzna.

Ovaj zanat,koji je još poznat i kao kožušćarski ,veoma je star i smatra se da potiče iz srednjeg veka.

 U Studeničkom tipiku je zabeleženo da su ih nosili kaluđeri a 17. Veku ćurčije se pominju u Banatu,Bačkoj i Sremu.

 Sredinom 19.veka ovaj zanat je bio veoma razvijen u jugoistočnoj Srbiji.

Zanat se učio tri godine nakon čega se dobijalo zvanje kalfe.

Kalfa je bio polukvalifikovan majstor koji je posle još dve godine učenja i usavršavanja polagao majstorski ispit.


SVETI ILIJA – ZAŠTITNIK ĆURČIJA


Ćurčije su kao i ostale zanatlije imali svoj esnaf.

Esnaf je imao svoj grb,pečat i zastavu sa likom svetog  Ilije koji je njihov  zaštitnik.

Slava svih ćurčija je sveti  Ilija.

Postoji verovanje da je sveti Ilija bio ćurčija i to najbolji.

Njegovi kožusi su bili najbolje uštavljeni  i  nisu imali neprijatan miris koji imaju svi kožusi.

On je posle smrti ostavio jedan kožuh u nasledje ćurčijama ali nikoga nije uputio u sve tajne svog zanata Zato su oni njega proglasili za svog zaštitnika i sebi postavili za cilj da urade kožuh koji će biti najsličniji onim koje je radio sveti Ilija.

               
                                    http://www.starizanatisrbije.rs/

                                                                               
Mnogi su ćurčije izjednačavali sa šnajderima koji šiju kožu mada su ćurčije nogo više od šnajdera.

Oni  najpre, prerađuju kožu, što je najduži  i najteži  deo posla, pa je tek onda šiju.

                                       



Kože za preradu su nabavljali od mesara  a onda su počinjali sa  struganjem kože od mešine posle čega se pristupalo štavljenju kože.   
                                        
Koža se stavlja u kacu u kojoj je  štav (mešavina vode, soli, mekinja i kukuruznog brašna)u kojoj ostaje od 15 do 50 dana a s vremena na vreme se meša i prevrće.

                                                             



Posle toga se vadi i suši na suncu nekoliko sati i ručno i tegli dok se sasvim ne ispravi.

Koža se rasteže na 120 santimetara dužine i 80 santimetara širine.

Ostaci mešine se stružu gvozdenom teglicom i onda sledi čukanje(šibanje tankim prutom)

 Sve   je ovo potrebno stručno uraditi pre nego što se počne sa krojenjem i šivenjem kože.

                                                               



Nekada se koža šila čeličnom ćurčijskom iglom i dobar majstor je mogao za jedan dan da sašije i tri kožuha.

Sa razvojem zanata pojavili su se i razni alati kao što su:  mašina za šivenje kože, mašina levica, dećušara, kalup za šubare, menđela za struganje koze, baker mašina za struganje.

Tako je zanatlija izradjivao proizvod od sirove kože do gotovog proizvoda. .                                                             
Ćurčije su uglavnom pravile kožuhe od jagnjeće ili ovčije kože s runom koje pokriva unutrašnju stranu kožuha  a ovakav kožuh  uvek zadržava svoj oblik.

On ne propušta vetar i leti hladi,zimi greje i vodootporan je.

Prvi kožusi su u Srbiji bili bele boje i jednostavnog kroja bez ikakvih ukrasa  i služili su samo za zaštitu od hladnoće a polovinom 19.veka  kožusi počinju da se boje i ukrašavaju .


BOJENJE KOŽE


Pored prvobitno belih,vremenom su kožusi počeli da se ukrašavaju.

Koža se najpre farbala a boja se pravila od osušene dudove,orahove,brestove I jabukove pečurke.

Pečurke bi se istucale u drvenoj posudi i onda kuvale.

Dužina kuvanja je zavisila od toga koliko bi trebala da bude intezivna boja.Ako se kuva duže,dobija se tamnosmedja boja a ako se manje kuva,boja je svetlija.

Kada se završi sa kuvanjem boja se procedi i pomoću krpe se nanosi na kožu koja je prethodno učvršćena za tezgu da se pri bojenju ne bi pomerala.

Onda se vlažna koža prebaci preko konopca i suši  ali ne na direktnoj sunčevoj svetlosti.

Tek kada se dobro osuši počinje se sa krojenjem i šivenjem.


UKRAŠAVANJE – CIFRANJE


Kožusi su se uglavnom nosili na selu i nosili su ih i muškarci i žene i deca.

Devojački i momački kožusi su se posebno ukrašavali raznobojnom kožom,koncem,vunom,finim krznom,svilom,ogledalcima,čojom,filcom i kožnim ili metelnim dugmadima.

Šare su bile uglavnom cvetne u kombinaciji sa srcima,lozicama i kružićima.

Mnogi kožusi su radjeni po narudžbini ali su radjeni i za prodaju na vašarima a kasnije i u radnjama.

 U Etnografskom muzeju u Beogradu se nalaze kožusi uglavnom sa kraja 19.veka koji su prava mala umetnička dela.


                                                 

                            Kožuh iz Srema(Etnografski muzej Beograd)


Pored gunjeva ćurčije su pravili i šubare  za šta su koristili posebne kalupe.


                                                      



Krajem 19.veka i početkom 20.veka sa razvojem gradova počeli su da prave i bunde.Mušterije su donosile fotografije iz raznih časopisa a onda su majstori  pravili bunde ,mada sve redje od jagnjećeg krzna jer su mušterije često donosile i krzno.

Od sredine 20.veka sa razvojem industrijske proizvodnje ovaj zanat polako počinje da se gasi.


Malobrojne ćurčije koje još rade,uglavnom vršr prepravke i popravke starih odevnih predmeta a samo izuzetno,za mušterije koje imaju želju da kupe nešto stvarno kvalitetno  izradjuju nove proizvode.