SVE,SVE ALI ZANAT

 Nekada davno kada u Srbiji nije bilo industrije odeće, obuće, ni industrije nameštaja,ni gradjevinske stolarije,te potrebe stanovništva su zadovoljavale zanatlije:krojači,obućari,stolari......

Istina  u Srbiji ni sada nema industrije odeće,obuće.....ali ima robe iz uvoza .


                                    

Nekada je postojao i sasvim drukčiji odnos stanovništva prema potrošnji. 
Prihodi su i tada bili mali(kod većine stanovnika)ali je zato štedljivost bila neuporedivo veća nego danas.

Kada se nešto kupovalo pre svega se gledao kvalitet.

Pojam kvaliteta se takodje razlikovao od današnjeg.

                                       Kvalitet nekad :

dobar materijal i solidna zanatska izrada,što je značilo da će kupljena roba dugo trajati.
                                       Kvalitet danas

  nije najbitniji.Bitno je da smo kupili  ono što odgovara modnom zahtevu.Da je primamljivih boja i dezena,ili ako se radi o tehničkoj robi,da bude na nivou najsavremenijih rešenja.


 Dugo­trajnost  skoro da nije ni bitna.
                                                                                     

I pored toga što se većina žali na male plate ,često se dešava da i onu ne baš kvalitetnu garderobu koja se nije pocepala ili raspala,izbace iz ormana kao demodiranu.

 O prepravkama ili o "nasledjivanju" garderobe od starije sestre ili brata se i ne razmišlja iz više razloga.

- roditelji ne žele da odvajaju decu i kad kupuju jednom,kupuju i drugom

- većina garederobe i ne bi preživela prepravku jer bi se materijal kod paranja     počeo da raspada

- nema ko da uradi prepravku.Mame to ne znaju,bake više ne vide dobro a        krojačkih radionica je sve manje 

- deca odbijaju da nose nešto staro 
                                                 

Nekada  se to retko dešavalo, a sebi su to "modiranje"mogli da priušte samo oni izuzetno bogati ili oni koji su bili poznati kao razmetljivci i rasipnici.

Obuća se nosila dugo, a retko je ko imao više od dva para cipela.

Cipele su se pendžetirale i krpile sve dok obućar ne kaže vlasniku da se dalja popravka ne isplati. 

 Tako je to bilo i sa odelom, nameštajem, šporetima i zato je bila velika potreba  za zanatlijama koji će izradjivati,krpiti,popravljati i održavati te stvari. 

 Danas se na potrošnju gleda drukčije, bez obzira na finansijsku  situaciju,pogotovu kada i ne postoje odgovarajuće zanatlije koje bi izvršile  opravku ili ih je jako malo.

Nekada su zanatlije  bili ozbiljni i vredni ljudi.

Konkurencija je bila velika a kupovna snaga stanovništva , relativno skromna pa se mogao održati samo vredan čovek sa kvalitetnom robom i izradom.

Njihove mušterije su uglavnom bili sugradjani, koji su  trebali i sutra i prekosutra da se obrate njemu za uslugu,a to će učiniti samo ako ga je prvom uslugom zadovoljio ili ako ga je neka od njegovih mušterija preporučila kao solidnog čoveka i dobrog i veštog majstora.

                                                            

 Ugled se sticao samo tim kvalitetima i čuvao se u svakodnevnom susretu sa  mušterijom.

 Nisu zanatlije bili mnogo učeni ljudi.Oni ništa nisu znali o marketingu ali ih je  život naučio da će napredovati samo onaj koji uspe da zadrži staru i pridobije  novu mušteriju,pa je važilo pravilo "mušterija je uvek u pravu" .

Svi su oni imali svoje radnje u kojima su radili sve dok su bili sposobni da rade.Kada bi osetili da više ne mogu da vode radnju kao nekada,predavali su je uglavnom svojoj deci koju su naučili zanatu.

Deca su nasledjivala radionice ali i stare mušterije.

Bilo je ,naravno i tada onih koji se nisu pridržavali rokova ili su zabušavali na kvalitetu ,ali takvi nisu dugo opstajali.

Nekada su zanatlije bili ozbiljni, skromni i ugledni ljudi.Ugled je nekada bio veoma važan a imali su ga jer nisu bili takvi samo kada je u pitanju njihov odnos prema radu i mušteriji.Takvi su bili i u porodici,na ulici i na svakom mestu.

 Njihova deca su bila medju  najuglednijim mladim ljudima  bilo kao đaci, šegrti  ili činovnici jer su iz porodice poneli ono osnovno vaspitanje i naviku za rad.

Bila su i ranije i "teška vremena"a i konkurencija je bila velika ali su oni bili preduzimljivi.Uvodili su novine,pa su počeli da stalnim mušterijama donose proizvode kući i to u vreme kada mušteriji odgovara.

Kućna dostava nije izum savremenog doba već je ta uslužnost bila sastavni deo kvaliteta rada zanatlija. 


                                               


Bila je to kompletna i potpuna usluga.

 Imale su zanatlije nekada svoje esnafe,svoje kodekse ponašanja,svoje  slave,svoje šegrte i kafe a i svoje mušterije.

Mislim da bi i danas bilo mušterija za dobre zanatlije ali je sve manje zanatlija a šegrta ili onih koji bi da uče zanate,još manje.

Mogla bih ja da pišem i zašto je to tako ali to je ipak druga priča pa ću o tome drugom prilikom.

(stare fotografije pozajmljene su od "Beograd kojeg više nema")