понедељак, 07. децембар 2015.

SVODJENJE RAČUNA ILI GDE SAM BILA,ŠTA SAM RADILA



Svodjenje računa na kraju godine...Brrrr...

Malo me to plaši a znam da treba ako si ozbiljan čovek,odnosno žena.

A šta ako,kad sve popišem,pa potpišem,pa saberem pa oduzmem,ustanovim da sam u minusu?

Mislim,da nisam uradila sve što sam mogla i trebala?

Da li da se vadim (lažem samu  sebe) na objektivne okolnosti,da priznam samoj sebi da su sve ove godine ostavile traga i da se ne može za jednu godinu uraditi toliko toga kao što se moglo sa 30 godina ili da budem optimista,pogledam sve sa pozitivne strane i sve što nisam uradila,prebacim u plan za narednu godinu?

To mu dodje kao ono kad studenti prebace nepoložene ispite u sledeću godinu.Ali šta ako se to nagomila pa opet ne stignem sve da uradim?

To znači da moram biti skromnija,odnosno realnija u pravljenju planova za sledeću godinu.

Ali da se vratim ja na ovu godinu i svodjenje računa.

Ne znam da li se to samo meni čini ali što sam starija godina mi nekako brže prodje.

Dok se okrenem,stigao decembar.

Sve mi se čini da se neki mesec negde izgubio,sakrio i decembar ga pretekao.

Gde sam bila i šta sam radila ove godine?

Kad bolje razmislim i nisam imala baš neke velike i zacrtane planove i želje.Ustvari,imala sam ih ali su oni samo meni bili važni.

Nekada je i mene već u novembru obuzimala novogodišnja euforija.Planirala sam gde ću je i kako dočekati(kao da je to uopšte važno),razmišljala o kupovini poklona,pa šta ću sve da uradim u toj novoj godini i zaricala se šta sve nikako neću raditi,gde ću da putujem....

Već nekoliko godina unazad ne pravim velike planove a kad shvatim,kao sada,da je još jedna godina prošla,postajem setna.

Rastužim se nekako a da ni sama ne znam zašto.

Umesto da se kao većina radujem Novoj godini,ja sam tužna što ova odlazi u sećanja.
Ne mogu više da se radujem nepoznatom.

A zašto žalim za ovom?

Hmm... Bila je ova nekako šarena.Bilo je puno lepih trenutaka sa dragim ljudima i novih poznanstava.

Upoznala sam neke nove ljude koji su mi postali dragi i bliski.Neke sam upoznala preko interneta ali kao da sam ih oduvek znala.

Radila sam ono što volim i vreme provodila (uglavnom) sa onima koje volim a to je za mene velika sreća.

Šta mi je nedostajalo u ovoj godini?

Najviše su mi nedostajali neki dragi ljudi kojih više nema ,kao što su moj svekar i svekrva.Nedostajaće mi oni i sledeće godine ali su mi ostala lepa sećanja na njih.

Sve u svemu ovu godinu ću pamtiti kao jednu mirnu godinu svog života.Mirnu i srećnu,ispunjenu porodičnom ljubavlju.

Da,bila je lepa ova godina ali sad treba zakoračiti u novu.



четвртак, 26. новембар 2015.

STAROSRPSKI PSI SILVANI - DAR OD BOGA (Najstarija srpska rasa i jedna od najstarijih rasa uopšte )


           



Silvan je rasa pasa o kojoj se danas malo zna.


Kažu da svako ko o ovim psima nešto zna,mora dobro da poznaje i istoriju srpskog naroda ali i mitove i predanja koji se prenose sa kolena na koleno.

Ja ne spadam u te dobre poznavaoce ali me je zainteresovala priča o ovim psima.

Napisaću ono što sam pronašla o njima  i  neka mi bolji poznavaoci ne zamere ako nešto nije tačno već  neka dodaju ono što oni znaju.

Legenda kaže da ova rasa i  dalje postoji,da se nit nije prekinula ali da ih gaje u tajnosti .

Veruje se da će biti u opasnosti i sami psi i  njihovi vlasnici ako se javno obelodani vise priča o njima.

 Ljudi koji imaju ove pse stvarno  nisu raspolozeni za pricu o njima i smatraju  da je dostojanstvenije  i da rasa izumre, nego da je izmene i omekšaju kako bi je ljudi lakse prihvatili

Zašto se boje da će ljudi želeti da omekšaju ove pse?

Da bi se znao odgovor na ovo pitanje stvarno se mora znati i istorija našeg naroda ali i predanja.

Srbi veruju  da je licno Bog  ove pse podario  nama i to još od postanka sveta, da bi nas čuvali od raznih nevolja.

Srpski Silvan  je vekovima korišćen kao čuvar krupne stoke,  čuvar imanja ,telohranitelj, veliki lovac  i borbeni pas i uživao  je veliko poštovanje zato što je nezavisan,veoma  inteligentan i  rezervisan pas koji razvija jaku vezu samo sa jednom osobom i njenom imovinom.

Ima jako izražen zaštitnički instikt ali i  lovački i ubilački.

 Silvan ili Zmaj je bio pas srpskih pastira i seljaka i njima je bo sve,od čuvara stoke i kuće pa do zaštitnika od demona i zlih sila.

Zbog svoje inteligencije i  neopisive hrabrosti on postaje vrlo bitno oružje srpskih ratnika i simbol i pratilac viteškog bratstva poznatog po imenu Red crvenog zmaja pa su samo vladari i članovi viteških redova su imali pravo da ih gaje i oblikuju.



 Ovaj pas je poznat  po tome što kada udje u sukob,konačan ishod mora biti smrt,ili njegova ili njegovog protivnika.

Takodje je poznat i kao tihi ratnik i „nemi“ zaštitnik koji retko laje pa je zbog   toga često korišćen u  skoro svim vojnim sukobima na Balkanu a znamo da je srpska istorija bila veoma burna pa je veliki broj ovih srpskih zmajeva izginuo na bojistima .

Medjutim,pravi pomor ovih pasa se desio posle Kosovske bitke jer su Turci pse smatrali za nečiste životinje  i Šejtanove pomoćnike.

U toku  I i II Svetskog rata ponovo su se dešavala masovna ubijanja pasa koji su čuvali imanja svojih gospodara pa je već retka rasa skoro nestala.

Svest naroda o njihovim psima je i dalje opstala, ali pasa je  malo.

Kažu da postoji pisani dokument  koji se odnosi na Silvane,poznatiji pod imenom “Zakonik Rase”za koji predanje kaze da ga je pisao jedan Car Dusan .

Ne zna se da li je taj dokument bio jedan od pratecih elemenata Dusanovog Zakonika ili je bio zasebno pisano štivo ali  taj zapis predstavlja prvi ikada zabelezeni  zapis o jednoj rasi pasa.

Citat iz Dušanovog zakonika vezan za Silvane(Zmajeve) kaže:

“Svima onima koji zmajeve drže,ovaj zakonik neke se u um postavi i dovjeke poštuje,jer zmajevi su uz nas od davnina,od prije nego što smo slovo imali,pa ih valja poštovati I čuvati,jer su od Boga.Kao što nas bez zmajeva ne bi bilo,tako nas bez zmajeva neće ni biti”

Kao što sam na početku rekla,priča o silvanima je mešavina istorije i legendi.Ne znam šta je od svega ovoga tačno ali postoji verovanje da ova rasa i dalje postoji ali da je njeno očuvanje u rukama Zmajara,koji ne žele da se rasa širi medju običnim ljudima,jer po njihovom mišljenju mi to ne zaslušujemo zato što smo napustili i odbacili svoju tradiciju, običaje i identitet.



 (  fotografije su preuzete sa Googla)

                       http://www.starizanatisrbije.rs/




петак, 20. новембар 2015.

KO JE BIO KOSANČIĆ IVAN ?






Pre neki dan sam na FB podelila ovaj tekst koji je objavila  Suzana Spasić.

Priključite se da pokrenemo akciju. TRAŽI SE IVAN KOSANČIĆ. NEstao u akciji. Pao sa svog mesta pre nekoliko godina, sklonjen i više ga niko nije video. Molimo nadležne da ga vrate i postave na mesto gde je decenijama krasio jednu od najlepših ulica Beograda, Kosančićev Venac. Fasada kuće na kojoj je ponosno stajao ovaj rad vajara Petra Ubavkića takođe nemilosrdno propada. Koliko je to potrebno novca i dobre volje da se ovo reši? Kosančićev venac godinama propada ali bar ne mora da se zatre trag skulpturi koja je bila simbol ove kuće i ove ulice. To nije veliki finansijski poduhvat. Dokle ćemo da čekamo da sve propadne pa onda da kukamo. VRATITE IVANA KOSANČIĆA.!”

Ne znam koliko je ljudi pročitalo ovaj tekst(mada je bilo lajkova) a ne znam ni koliko njih uopšte zna  za ulicu Kosančićev venac i ko je bio Ivan Kosančić.

Zato sam rešila da napišem nešto o njemu.

Vojvoda Kosančić Ivan je poreklom iz gornje Toplice kod Kuršumlije a na zapadnim obroncima planine Radan i danas se nalaze ostaci grada Ivana Kosančića.

Njegov otac Ognjen Kosančić je bio vitez u pratnji Dušana Silnog a Ivan Kosančić je bio najbolji mačevalac u srpskoj vojsci poznat po specifičnom načinu borbe sa dva mača - dugim i kratkim.

Bio je poznat i kao Zmaj od Radana,jer je pripadao viteškom Redu Zmaja,odnosno Redu Svetog Djordja.

Smatra se da je prvi, originalni srpski Red crvenog zmaja  osnovao car Stefan Dusan i da su ovaj red činili  ne samo vitezovi iz Srbije, vec sa citavog Balkana.

1318.godine Milos Obilic je osnovao Red sv. Djordja, kao nastavak originalnog Reda crvenog zmaja sa zakletvom da ce unistiti svakog ko vodi Turke na srpsku zemlju a simbol Viteškog reda Zmaja je uklopljen u grb  Nemanjića i postao je simbol despota Stefana Lazarevića.

Na ledjima zmaja,od vrata pa do repa, nalazio se crveni krst Svetog Djordja.


Zmaj je predstavljao zver iz Knjige otkrovenja a crveni krst je simbolizovao pobedu Hrista nad zlim silama i svi članovi reda su stalno nosili ovaj simbol,najčešće kao medaljon oko vrata pa su čak i sahranjivani sa njim.

Kosančić je bio izuzetno obrazovan.Tečno je govorio nekoliko jezika i od svih srpskih vitezova,najbolje je poznavao Osmanlije,njihove zakone,običaje i vojnu taktiku.

U narodu je bio omiljen i verovalo se da poseduje osobine slične onima koje je imao Sveti Djordje i ostali sveti ratnici.

Verovalo se čak da je vilinskog roda,da je neranjiv i da govori nemušti jezik.

U srpskim epskim pesmama Ivan Kosančić se pominje kao pobratim Miloša Obilića i Milana Toplice sa kojima je zajedno krenuo iz svog grada na Kosovo gde je i poginuo.

Ova tri pobratima u Beogradu imaju svoje ulice koje se nalaze jedna pored druge(Kosančićev venac,Obilićev venac i Topličin venac).

U  ulici Kosancicev venac  je krajem 19. veka sagradjena zgrada sa brojem 13 u čijem sredisnjem delu se nalazi  zaobljena nisa u koju je 1895. godine postavljeno poprsje Ivana Kosancica sa kacigom na glavi i u viteskom oklopu.

Tu je Kosančić Ivan ponosno stajao sve do pre nekoliko godina kada je bista sklonjena.

                fotografije su preuzete sa googla



петак, 13. новембар 2015.

KRATAK MI DAN




Zazvoni meni danas mobilni.

Na ekranu broj moje prijateljice(dosta mladje,istina)koju nisam čula bar 100 godina.Obradujem se i javim.

„Ej,otkud ti?Šta ima novo kod tebe?Mora da si u strašnoj gužvi kad se ovoliko dugo nisi javljala.Pričaj.- razbrbralja se ja.

“Ma nema ništa novo.Smaram se.Ubi me dosada , pa rekoh da pozovem tebe da vidim šta ti radiš”

Tu se ja zbunih.

Nikada mi nije bilo jasno kako se to neko smara i dosadjuje.

Kako sad da ja njoj objasnim šta ja radim i da ne stižem da uradim sve što bih volela.

Može li ona  koja se po ovako lepom danu dosadjuje da shvati da sam ja jutros poželela da poradim nešto u dvorištu,da prošetam,da se družim sa prijateljima,da svratim do biblioteke,da malo čitam,da nešto i napišem,da pletem,vezem,tkam, da cunjam po intrnetu,pročitam tekstove na blogovima koje pratim,da spremim nešto lepo za klopu…..

Ma toliko toga bi da uradim i da uživam ali ne mogu sve.

Nisam ni primetila da sam se malo zanela i da joj nisam ništa odgovorila.

Na njeno “Ej,jesi li još tu ?“  odgovorih „Jesam,jesam nego ja nikako da stignem da uradim sve što bi trebalo.Kratak mi dan.“

„Ma to je normalno u tvojim godinama.Nemoj da se brineš zbog toga“.


Tako ona mene uteši kao prava prijateljica. 


среда, 07. октобар 2015.

SARAČ - KOŽAR-SEDLAR





Saračka radnja

U izlogu  jedne  pomalo neugledne radnje ,obešeno na metalnoj šipci,visi mnogo raznobojnih ogrlica za pse.

Tu su i povodci  za pse različitih dužina i debljina,pa korpe za njuške razliitih veličina.

U jednom delu izloga su izloženi  kožni kaiševi i nekoliko novčanika.



Iznad radnje stoji natpis  SARAČKA TAŠNERSKA RADNJA



U radnji , ne većoj od 10m2 oseća se starinski miris-miris kože.

Posmatram rukotvorine ovog majstora. Gledam predivne kaiševe, povodce, ogrlice, davilice i sve ono što viđamo na psima u  gradu.


Mladji čovek,očigledno vlasnik radnje,razgovara sa jednim kupcem a ja posmatram okolo i u uglu primetim starijeg čoveka  oko koga se uredno složen nalazi alat koji kao da je deo muzejske postavke.

Tu je saračko šilo i igla kojom se ručno ušiva, pa  mnoštvo različitih noževa, sečiva, makaza, zumbi, kalupa..

Iako sam i sama ušla da kupim povodac za psa , prilazim starom majstoru i posmatram njegove žuljevite ruke i koncem zasečene prste kako vešto buše kožu ,provlače i zatežu konac.

I nekako spontano započesmo priču o njegovom zanatu  
.
Sarači spadaju među najstarije zanatlije.



Prvi sarači su se kod nas pojavili još u 15-tom veku i bili su veoma značajni i cenjeni.  Tada su pravili razne predmete od kože, pre svega ulare,samare,kandžije,sedla, opasače, kajase ,konjsku opremu i opremu za putnike - reče mi majstor.

Kada je on počinjao da radi već je bila manja potražnja za amovima, samarima,  i ularima ali su se izradjivali opasači,novčanici,futrole za vatreno oružje,kvalitetne i unikatne putne torbe....

On je nabavljao i koristio fabrički obradjenu kožu  a nekada su sarači sami vršili i obradu kože.



Sada je,kako mi reče ,jako teško nabaviti kvalitetnu kožu jer se kod nas niko više ne bavi preradom kože.

Danas plastika i eko koža potiskuju predmete od kože jer predmeti od kože traže mnogo stručnog ljudskog  rada i preskupi su za većinu stanovništva.Sve ono što su nekada izradjivali sarači danas se pravi od plastike .Ti proizvodi su lagani,otporni na vodu i jeftini a ono šta napravi sarač treba da bude jako,kvalitetno i da traje.

Posla je ,onog pravog saračkog,svakim danom sve manje pa se njegov sin koji je nastavio tradiciju,prilagodjava novim okolnostima i sada prave i tašne od eko kože i galanteriju za pse.




On je već nekoliko godina u penziji ali dodje tako u radnju da malo radi.Sada upravo radi novčanik po porudžbini jer još ima mušterija.Ima i onih starih koji donose nešto na popravku ili da naruče nešto novo ali i novih.

Jer ako neko hoće da ima nešto što je lepo i unikatno ,on kupuje kod sarača.

 Na kraju smo oboje zaključili da je sarački zanat veoma težak i ne može svako da ga radi.

Za  ovaj zanat potrebna je ljubav,jake ruke za probijanje i šivenje kože i čelična volja.

Majstor reče da će on sve dok bude imao snage u rukama dolaziti u radnju i raditi na starinski način a njegov sin će se prilagodjavati uslovima tržišta jer tako je uvek bilo.



Onaj ko se nije prilagodjavao,propadao je i zatvarao radnju.

Sve vreme dok smo pričali on nije prekidao rad.


Kupila sam povodac po koji sam došla i poželela majstoru da još dugo radi .





уторак, 15. септембар 2015.

GRNČAR JE MAJSTOR ZA TESTIJU,SAČ,GRNE...


U zadnje vreme se mnogo govori o ekologiji,zdravom načinu života,zdravoj ishrani , 
prirodnom načinu pripremanja hrane i stalno se reklamiraju novi sudovi za pripremu hrane u kojima ona zadržava sva svoja hranljiva svojstva .

To me podsetilo da počinje jesen - vreme za svadbe u Srbiji .

Na svadbama se sprema čuveni svadbarski kupus a poznato je da je on najbolji kada se sprema u zemljanim posudama.

Prebranac je takodje,najukusniji ako je spremljen u” tavčetu“.

A koliko vas zna kako se prave ti zemljani sudovi i ko ih pravi?




Majstor koji pravi tavu, grne ,djuvečarku,brde za kafu,testije,bardake,kondire,panice za jelo ,zove se Grnčar  a veruje se da je zanat kojim se on bavi (grnčarstvo) jedan od najstarijih zanata jer su u arheološkim nalazištima iz doba neolita pronadjene posude izradjene od gline.

  Osnovni materijal i deo tehnologije su ostali isti od pronalaska do danas, sa malim,skoro neznatnim promenama u načinu izrade i ukrašavanju što zavisi od namene proizvoda,od podneblja u kome se proizvodi,kulturnih strujanja)  
    
Osnovna sirovina za proizvodnju posuda je glina.

Da bi glina bila pogodnija za rad morala je prethodno da se obradi tako što se glina prekopa motikom i doda se odredjena količina vode u zavisnosti od toga koji će se proizvod izradjivati.

Gotov proizvod se zatim suši i tek kada se dobro osušio ubacuje se u peć i peče.
                                                               
Interesantno je da su jedino još na našim prostorima u Evropi očuvane su sve tri poznate tehnike grnčarske proizvodnje a neki oblici i postupci u proizvodnji održavaju se vekovima skoro neizmenjeni.

 Grnčarija rađena bez točka, ( ženska grnčarija)je najjednostavnija  i nema značajnija umetnička obeležja. To su najjednostavniji predmeti,( crepulje i vršnici za pečenje hleba) koji se oblikuju na zaravnjenoj zemlji ili na dasci kao podlozi na sličan način kao što je radjeno još u neolitu.

 Crepulje i vršnike masivnih zidova sa malo ili bez ukrasa su pravile žene — za potrebe svojih domaćinstava pa se zato ona i naziva “ženska grnčarija”. 

 Grnčarija ručnog točka  zbog svoje građe , jednostavnosti i lepih oblika sa skromnim ukrasima  ( talasaste linije,kosi,uspravni i položeni zarezi u nizovima)deluje mnogo elegantnije od grnčarije radjene bez točka a ovoj grnčariji se pripisue slovensko poreklo jer je slična pronadjena na arheološkim nalazištima u Poljskoj,Češkoj,Slovačkoj ,Ukrajini i Rusiji.

Ovom tehnikom se i danas proizvode ,u zapadnoj i jugozapadnoj Srbiji, sudovi za otvoreno ognjište koji nisu gledjosani ,debljih su zidova i obično crne boje.




 Crna boja se postiže kaljenjem posle pečenja kada se usijani sudovi potapaju se u kašu od brašna, čađi i istucane kore nekih vrsta drveta.

 Osim lonaca za kuvanje jela na otvorenom ognjištu, ovom tehnikom se prave i posude za pečenje,  pržulje i  ćupovi za čuvanje hrane.

Grnčarija izrađena na nožnom točku je široko rasprostranjena, raznovrsnih je oblika i ima različitu primenu u domaćinstvu.

 Pod rukama grnčara, na čudesan način, dok se kolo potiskivanjem nogom brzo okreće ,glina dobija željeni oblik.

Na gotovom sudu, nanošenjem boje kroz cevčicu od ptičijeg pera ili šuplje kosti, izvode se šare a različite boje i staklast sjaj — gleđ, dobijaju se nanošenjem metalnih oksida i ponovnim pečenjem.

Samo veliki sudovi izradjeni na nožnom točku imaju deblje zidove, da bi mogli da održe formu i izdrže pritisak materijala koji je u njima.

Sredinom XIX veka Pirot je bio centar grnčarskog zanata u Srbiji sa čak 40 grnčarskih radionica u kojima je izradjivano više od 70 vrsta sudova različitog oblika i namene a grnčari su  sami izrađivali i alat i pribor za svoje potrebe.

Svi ovi predmeti odlikuju se skladnim bojama (žuta, zelena, mrka) i ukrašavaju  se raznim vrstama ukrasa: urezivanjem krugova, cik-cak linija, lozica, nalepljivanjem ukrasa , crtanim cvetovima i drugim motivima .

Gleđosani predmeti su pečeni u specijalnim "vurnjama", a danas se posude peku u električnim pećima.

Grne po kome je zanat dobio ime korišćen je za kuvanje jela na otvorenom ognjištu.




Osim grneta za serviranje jela koristio se đuveč (đuvečarka), lonče za kiselo mleko, grnajče (brde) za kafu, činije (panice) za jelo i tanjiri.



Testija ili “stovna” po kojima su pirotske grnčare nekada zvali” testidžijama",je bila najvažniji sud za vodu.





Bardaci (kondiri) su često bili ukras u kući sa posebnom karakteristikom da se grlić završava sa čašicom. Vrlo lepo ukrašen svadbeni kondir korišćen je za pozivanje svatova kada se neko ženi ili udaje.

Pravili su grnčari sa posebnom pažnjom i predmete kultnog karaktera: kandila, posude za svetu vodicu takozvana "panica za vodosvećenje" (svetovod), pa svećnjake (čirake I sve svoje proizvode su nekada prodavali na vašarima.


Danas se uglavnom proizvodi ukrasna grnčarija (saksije za cveće) a od posudja se najviše kupuje  “djuvečara” mada su i svadbarski kupus , pasulj,sarme najukusniji kada se spreme u grnčarskim proizvodima.



A pečenje iz sača?

петак, 04. септембар 2015.

VEZENI PEŠKIR - NA DAR ili PEŠKIR U NARODNIM OBIČAJIMA




                                                             http://www.starizanatisrbije.rs/

                                               

Ispričaću vam prvo jednu istinitu priču o peškiru koju sam nedavno čula i koja me je navela na razmišljanje o tom predmetu koji svakodnevno koristimo i ne razmišljajući da je on nekada osim one upotrebne vrednosti imao mnogo veću vrednost.

Ali da se vratim na priču o devojačkom peškiru koji je spasio jednog srpskog vojnika.

Jedne avgustovske noći 1914 god. na padinama Cera u šumi zvanoj Rankovača vodile su se krvave borbe izmedju austrougarske  i srpske vojske.Dva vojnika su od eksplozije granate bila teško ranjena ali su uspeli da dodju do napuštene kuće Tihomira Stevanovića u Tekerišu.

Ujutru su ih tu pronašli austrougarski vojnici koji su lakše ranjenog vojnika ubili a Miletu Milentijevića  koji je bio ranjen u obe noge ostavili da iskrvari.

Mileta je uspeo da udje u kuću gde je našao sanduk sa devojačkom spremom i u njemu dva vezena peškira.Ovim peškirima koje su nekada devojke tkale i vezle za svoju spremu,previo je rane i zaustavio krvarenje .Kasnije su ga pronašli srpski vojnici i odneli do lekara.

Mileta je preživeo rat i uspeo da sačuva jedan peškir koji je odneo u svoje selo.

Posle punih 60 godina,Mileta je sa unukom došao na obeležavanje godišnjice Cerske bitke i poneo sa sobom peškir.

Potražio je i kuću u kojoj je nešao spas ali je saznao da je žena koja je peškir izatkala i izvezla umrla ubrzo posle njegovog ranjavanja.

Peškir se sada nalazi u Narodnom muzeju u Šapcu i po rečima Svetlanke Milutinović iz ovog muzeja,izatkan je od tankog platna,dugačak oko 1,5 metara , širok oko 50 santimetara a na krajevima je ukrašen čipkom..Na jednom kraju je devojačkom rukom izvezeno"Persa Spajića djevojka" a na drugom "Dobro jutro ,dobri domaćine.Sretan ti praznik"




O peškirima sigurno ima još mnogo interesantnih priča jer je peškir bio neizostavni pratilac mnogih običaja i imao posebnu vrednost.

Onaj koji se koristio svakodnevno bio je najčešće od konoplje ili pamuka sa poprečnim prugama na krajevima ,malo veza i sa uzanom čipkom.

Ukrasni peškiri koji su krasili ikonu ili stajali iznad umivaonika imali su vezene poruke "Dobro došli dragi gosti","Dobro jutro","Zdravo svanuli","Ruka ruku mije,obraz obadvije".....Način na koji su ovi peškiri bili uradjeni i uklopljeni uz ostale predmete u kući,govorio je o maštovitosti i ukusu domaćice.






peškir od prizrenskog platna sa svilenim resama


Peškiri su najčešće izradjivani od kudeljng,lanenog ili pamučnog,rukom tkanog platna a oni  za posebne namene i od svilenog i ukrašavani vezom,najčešće cvetnog motiva ili geometrijskim motivima.















Simbolična vrednost peškira je posebno značajna.On je i u obredima i u svakodnevnom životu često bio darovan a darodavac je lepotom peškira isticao i svoj društveni status ali i primaoca ovoga dara.

Danas je peškir izgubio svoju nekadašnju vrednost.Kada ga kupujemo bitno nam je uglavnom da ne pušta boju i da ne grebe.

Nekada je peškir bio predmet koji je čoveka pratio od rodjenja do smrti.

Prvi dar koje je novorodjenče dobijalo i u njega se uvijalo bio je peškir "povojnica".


Za prvo šišanje deteta"srižbu"kum je dobijao peškir na dar.

Peškir je bio i deo devojačke spreme.Njima su se kitila kola kojima je sprema prevožena u novi dom.

Devojka je prosce darovala" boščalukom" u kome je pored košulje,čarapa i gaća obavezno bio i peškir.

Čutura kojom se pozivaju svatovi na svadbu kitila se peškirom a najlepši,od tankog pamuka i često protkani svilom i žutom ili srebrnom srmom ,su bili KUMOVSKI i DEVERSKI  PEŠKIR.

Peškire su dobijali i vojvoda,stari svat,vozač mlade i mladoženje.

Peškirom su se kitili i konji,čeze ili fijakeri.

Svekrva je dočekivala mladu sa sitom u kome se pored pšenice,jabuke i cveća ,nalazio i peškir.

Na venčanju se ruke mladenaca vezuju peškirom.

I u pogrebnim običajima je peškir imao značajnu ulogu.

Kada u kući neko umre peškirom se prekriva ogledalo.

U kovčeg se sa pokojnikom obavezno stavljai peškir.

Panaija-kuvano žito,se nosi na poslužavniku koji je prekriven peškirom.

I na crkvenom barjaku i krstu je obavezan peškir.

Peškir se darovao crkvi i kao spomen umrlima ali i za zdravlje.




Kada se diže krov na kući ,pored zelene grane,cveća i flaše pića,majstorima se darovao i peškir.

Peškirom se uvija božićni kolač,daruje položajnik..

Slavski kolač se u crkvu nosi u peškiru.

Verovatno se peškir koristio i u nekim drugim prilikama što zavisi i od kraja i običaja.

I danas se peškir koristi u mnogim običajima ali to nije više isto.Ovi peškiri nemaju ni lepotu ni vrednost onih nekadašnjih u koje je bilo utkano puno ljubavi,nadanja ....

Danas se peškiri(osim onih za svakodnevnu upotrbu) kupuju "zbog običaja" a da se o samom običaju skoro ništa i ne zna.Kupuju se na brzinu po sastavljenom spisku uglavnom u nekom tržnom centru.


Znam da se vremena i običaji menjaju i ne možemo očekivati da i danas devojke vezu peškire ali napisah ovo da se bar podsetimo .




среда, 26. август 2015.

VEZ NA SRPSKOM SELU,DVORU I U MANASTIRU




                                                           Slika Paje Jovanovića
                                                       https://www.narodnimuzej.rs

Kada ste poslednji put u nekoj kući videli sto na kome je vezeni stolnjak?

Danas je to prava retkost jer njega treba uštirkati,opeglati a i ne uklapa se uz savremeni nameštaj“.

A kada ste videli neku ženu da veze?

A nekada su devojčice odmalena učile da vezu.Vez se smatrao a i danas ga stručnjaci smatraju za najveće dostignuće u narodnoj umetnosti i tradicionalnoj kulturi Srbije.

Svaka vezilja je ,iako su  šare  koje je vezla bile stare i  hiljadu godina, u svoj rad unosila svoja osećanja i davala mu svoj pečat.

  Vezilje su najveći deo motiva preuzimale iz prošlosti  ali  pojedini elementi su, ipak, nastajali i iz njihove veštine, iz njihovih pokušaja da se doda nešto novo. Iako su njihovi radovi nastajali po ugledu na stare radove ,na   ponavljanje istih oblika i motiva, oni nikada nisu potpuno isti.
 Nisu proste kopije, već su to radovi nastali u stvaralačkom procesu zavisno od vremena , prostora i ličnosti same vezilje.

O tome koliko je vez nekada bio cenjen govore  i  mnoge narodne pesme i zapisi kao i mnogobrojni tekstilni predmeti koji se čuvaju u Etnografskom muzeju u Beogradu i drugim muzejima.

 I u našim narodnim pesmama pominju se lepote vezova, sprave i materijali za vez, đerđef, igla, ibrišim, zlato i ukazuje poštovanje prema dobroj vezilji i osećanjima koja ona unosi u svoj rad.

 Postoji  zanimljivo predanje da je kod Vezičeva u okolini Požarevca postojala zadužbina Milje vezilje, koja je celog života ostala devojka jer nije htela da se uda za onog za koga je otac izabrao  pa je vezla, vez prodavala i od tog novca podigla crkvu prozvanu crkva Vezilja, koja je porušena za vreme Turaka.

Vezlo se različitim materijalima i bodovima,jednom bojom ili u vise boja.

Vezovi su često predstavljali čitave kompozicije a vezom se najčešće ukrašavani ženska odeća(košulje,suknje,čarape,zubuni) .




 Osim što je predstavljao ukras na odeći,vez je bio i pokazatelj društvenog statusa ,materijalnog stanja,uzrasta i nacionalne pripadnosti.

Svaka oblast je imala svoj karakterističan vez.
U nekim krajevima je bio bogatiji i raznovrsniji pa samim tim i poznatiji.Tako se Kosovo i  Metohija posebno izdvajaju svojim bogatim vezom na ženskim košuljama.
                                                  


                                        Vez na zubunu(Kosovo i metohija – Lipljan)                                         http://etnografskimuzej.rs/wp-content/themes/etnografski-muzej/images/logo-etnografskimuzej.jpg
                                   

                                              Donji rub ženske košulje   iz okoline Niša                       
                       (pripadao je privatnoj kolekciji odeće i vezova poznate srpske slikarke
                                                                 Nadežde Petrović)

          
Pored odeće,vezom su ukrašavani i drugi tekstilni predeti u kući kao što su stolnjaci,peškiri,zavese,posteljina.

 Dosta motiva je preuzimano iz  srednjeg veka i kasnijih razdoblja, pa usklađivano sa narodnim potrebama i mogućnostima.

U severnim delovima Srbije je u motivima prepoznatljiv uticaj baroka dok su u kosovskom vezu prepoznatljivi srpski srednjevni i vizantijski uzori.

 U Vizantiji je veština veza bila izuzetno razvijena i cenjena, a vez svilom , zlatnom i srebrnom žicom su dovedeni  do visokog umezničkog nivoa.
Naravno, ovi materijali (kojima se vezlo i na kojima se vezlo) bili su privilegija viših društvenih slojeva i sveštenstva pa je u srednjevekovnoj Evropi vez je bio umetnost kojom su se bavile profesionalne vezilje i majstori u okviru crkve i na dvorovima.


           Plašt kneza Lazara( izuzetan primer raskošne srednjovekovne odeće za koju se priča
           da ga je knez nosio u Kosovskom boju mada je u ovako raskošnoj i vrednoj odeći
           knez verovatno sahranjen.)

                                                                           http://www.spc.rs/

Tako je i u srednjevekovnim srpskim manastirima vez bio posebno negovan.

Vezom se ukrašavala crkvena odeća i razni predmeti potrebni za bogosluženje a vez su radile,kako monahinje,tako i monasi.

Pokrov za mošti kneza Lazara izvezla je oko 1402.god.monahinja Jefimija,žena despota Uglješe Mrnjavčevića koji je poginuo u bici na Marici.
                                                    
                                                               
                                                                        http://www.spc.rs/

Zlatnim i srebrnim nitima ona je na crvenoj svili izvezla tekst molitvenog sadržaja kojim se obraća knezu Lazaru,kao svecu sa molbom za pomoć i spas napaćenom srpskom narodu.

Plaštanica kralja Milutina na kojoj se ispod tela umrlog Hrista nalazi ktitorski zapis:”Pomjani Bože dušaja raba svojego Milutina Ureši”(“seti se Bože duše sluge svoje Milutina Uroša”) je takodje izvezena zlatnim i srebrnim nitima na crvenoj svili.

 U srednjevekovnoj Srbiji vez je bio sastavni deo obrazovanja uglednog ženskog sveta pa su se  vezom  bavile  devojke i gospođe na dvorovima srpskih vladara i plemića a  materijali koje su tada vezilje koristile su isti kao i na vizantijskim dvorovima i manastirima( svilena tkanina, svileni konac i srebrna ili pozlaćena žica) dok su teme za vez uzimane  iz ikonografije.

Sa nastankom gradova u Srbiji u 19 veku vez postaje deo osnovnog obrazovanja ženske dece  a i  posle Drugog svetskog rata vezu su se učili djaci u osnovnim školama kroz predmet domaćinstvo.

Danas je stvarno retkost videti ženu koja veze.

One koje se još bave vezom, rade to pojedinačno ili se udružuju u udruženja koja žele da sačuvaju tradiciju i spremne su da svoje znanje prenesu i mladjima kako bi se sačuvala lepota veza, belog veza,zlatoveza jer uz malo veštine,dosta volje i strpljenja uz pomoć igle ,raznobojnog konca i starih “mustri”, stara haljina ili košulja može postati jedinstvena i atraktivna.

O kosovskom vezu,belom vezu,goblen vezu i zlatovezu ću pisati posebno u nekom sledećem postu.