петак, 28. јул 2017.

PRIČA O KREČU,KREČANAMA I KREČARIMA





Znam da će većina vas kada vidi ovaj naslov pomisliti "Priča o kreču?
Kakva može biti priča o kreču?"
I meni su u školi lekcije o kreču ,sa svim onim formulama,bile neinteresantne ali ja ovde neću pominjati ni formule ni istorijat ni dosadne podatke.
Pa o čemu ću onda pričati?
Pričaću o tome kako se kreč pravio nekada a negde se,istina retko ,i danas pravi i gde se sve koristi.
Moje interesovanje za kreč se javilo nedavno kada je mojoj prijateljici bio potreban negašeni kreč ali onaj koji je pečen isključivo na drvima .Od tog kreča je trebala da pravi krečnu vodu i koristi je kao lek.
Počela sam da tražim kreč misleći da ću ga lako naći a tako sam shvatila da o kreču može da se ispriča više priča.
                                                Dobijanje kreča
Moram ipak da počnem od dobijanja kreča.
Možda reč "dobijanje" nije adekvatan izraz jer se kreč ne dobija .Proizvodnja kreča je težak fizički posao za koje je potrebno i znanje.
Najteži deo posla je zidanje krečane jer se svaki kamen ručno ugradjuje.
Za jednu krečanu od koje se dobije 5 ili 6 tona negašenog kreča, potrebno je oko osam tona kamena krečnjaka i oko 25 kubika drveta.
Krečana se obično pravila u nekoj uvali ili vrtači i to tako što se u sredinu zabode kolac pa se uz pomoć kanapa  iscrta krug i tako odredi veličina krečane.
                                                Izgradnja peći



Pošto je odredjena širina jame(dva do tri metra) odredi se i dubina (poluprečnik kruga).Ova rupa se zatim oblaže kamenjem (temeljcima) sve do ploče,na kojoj se prave vrata za ubacivanje drveta a na suprotnoj strani se prave vrata za izbacivanje žara i pepela.
Otesani kamen se redja u obliku svoda a sredina se zatvara kamenom u obliku piramide.
Na oko 50 do 60 cm od kamenog zida u zemlju se zabijaju dugački kočevi oko kojih se plete plot a izmedju zida i plota se nasipa zemlja i sitno kamenje .To je košuljica koja sprečava dotok hladnog vazduha koji bi usporio pečenje kreča.
Na kraju se u krečanu stavlja „tovar“ ili krupno kamenje. Krupno kamenje u krečani ređa se u obliku zaobljene kupe koja mora biti visoka onoliko koliki je prečnik rupe.
Na kraju se sve pokrije slojem zemlje od oko 30 cm a oko krečane se kopa kanal koji ako padne kiša ,odvodi vodu dalje od krečane.
                                                     Iskop kamena



                                                      Pečenje


Kada su izvršeni svi pripremni radovi donose se drva (bukova)za pečenje i peć se pali.
Od tog trenutka krečari skoro da i ne spavaju jer vatra nikako nesme da se ugasi.Smenjuju se oni tako na svakih 5 sati jer ne može dugo da se izdrži pored peći u kojoj je temperatura od 1.000 do 1.800 stepeni Celzijusovih.
Vatra se loži neprestano i pečenje traje obično oko 40 sati  a kada kamen počne da se pretvara u kreč,krečana se zatrpava crvenim kamenom koji u njoj održava visoku temperaturu.
Posle hladjenja raspliće se plot i sklanja zemlja kako bi se došlo do kreča.

                                                       Hladjenje kreča



Tako je dobijen negašeni kreč i priča o kreču može da počne.


                                                        Gašeni kreč
Negašeni kreč je u obliku grudvi a gasi se tako što se u sanduk za gašenje sipa odredjena količina negašenog kreča pa se onda nalije voda a to se radi pažljivo jer dok se raspada i gasi,kreč razvija temperaturu od oko 150 stepeni Celzijusa.
Gašeni kreč se koristi u gradjevinarstvu,poljoprivredi,medicini,kozmetici,domaćinstvima..

                                                          Krečenje



Jeste li primetili da i danas svi koriste izraz "krečenje stana" iako retko ko stvarno koristi pravi kreč?
Ipak,onaj kome je stalo do ekološki zdravih materijala ,pogotovu u stanu u kome živi,stvarno kreči!
Ako se kreči pravim krečom ,mora se krečiti u dva sloja a u prvi sloj se obavezno stavlja pesak.Pretpostavljam da to ima veze sa vezivanjem za podlogu mada mi moler koji je kod nas krečio nije znao da kaže zašto.
U drugi sloj se može dodati toner za disperziju ali se mora dodati više tonera i napraviti jača  boja jer izbledi kad se osuši.

                                           Živi kreč čisti štale o bunare



Ne,nije šala.Kreč je odlično dezinfekciono sredstvo i nekada se u seoskim domaćinstvima koristio za krečenje štala,svinjaca i kokošinjaca.
Koristili su ga i za dezinfikovanje vode u bunarima,bacali su isitnjen na njive ili u jame sa uginulom stokom.
Posle velikih poplava pre par godina ,negašeni kreč je bacan i po njivama i po barama iz kojih se voda dugo nije povlačila ali pod stručnim nadzorom a ugašenim krečom poljoprivrednici i sada kreče stabla u svojim voćnjacima i tako ih štite i od insekata i od glodara.

                                          Kuvate li slatko od šljiva i kajsija?   




   Mislim da svaka domaćica koja kuva slatko od šljiva,zna da joj je neophodan kreč.
Recepata ima različitih ali je kreč neophodan.Krečna voda u koju se spuštaju oljuštene šljive pomaže da šljive ostanu cele i čvrste.
Recept za slatko od šljiva
Potrebno:
- 1 kg šljiva
- 1 kg šećera
- 1 limun koji se opere i iseče na kolutove
- 250 grama kreča
- 4 litra vode
Priprema krečne vode:
250 grama negašenog kreča se rastvori u 2 litra vode pa se doda još 2 litra vode.To se promeša i ostavi da se voda izbistri.Onda se krečna voda pažljivo odlije i u nju se stavljaju oljuštene šljive iz kojih su izvadjene koštice.
Priprema slatka
Šljive se oljušte,izvade im se koštice i stave se u krečnu vodu u kojoj odstoje oko 1 sat nakon čega se stavljaju u djevdjir,ocede i dobro isperu.
U medjuvremenu ste ušpinovali šećer sa malo vode i kada se dobije gustina meda u šerpu se spuštaju šljive i dodate kolutove limuna.Ako volite,u svaku šljivu možete na mesto gde je bila koštica da stavite polovinu jezgra oraha.
Šljive se onda kuvaju(bez mešanja) i kada vidite da je kuvanje gotovo,šerpu skidate sa šporeta,pokrivate je vlažnom krpom a kada se sasvim ohladi sipate u tegle.

                                                         Kreč u farmaciji

  Da,krečno mleko se i danas koristi u farmaciji protiv svraba od ujeda insekata i kod zasušivanja krastica kod boginja a koristi se i za negu bebine guze.Jednostavno je za upotrebu i nema neželjena dejstva.
Ako ga koristite zbog ujeda insekta ili alergije,najbolje je da ga stavite direktno na ta mesta i ostavite par sati da deluje.Može se njime namazati i celo lice ali se najpre mora očistiti a bočica sa krečnim mlekom promućkati pa kad se mleko lepo sjedini,naneti ga na vatu ili gazu i njime premazati lice.
Eto,opisala sam kako su ljudi nekada i to vekovima pravili kreč a ovaj zanat je kao i svaki drugi imao svoje specifičnosti u zavisnosti od geografskih osobina sredine  ali i od razvoja nauke i industrije.
Ovaj stari zanat  koji se prenosio sa kolena na koleno u mnogim porodicama ,skoro da više i ne postoji a majstora krečara je sve manje ali kreč je i dalje tu i pored novih i jeftinijih materijala i savremene tehnologije.
Sada se proizvodi u savremenim krečnim pećima ali se i dalje proizvodi.


среда, 19. јул 2017.

STARO I RETKO ZANIMANJE - KORPAR





Volite li proizvode od pruća? 

 Ja prosto ne mogu da im odolim.

 Još kao dete sam pokušavala da uplićem grančice i napravim nešto sama,ali ti su pokušaji,naravno,bili bezuspešni. 


 Na vašarima (Obrenovac i Šabac) redovno obilazim štandove sa proizvodima od pruća i divim se korpicama i stolicama koje su tako udobne i savršene za odmaranje,sedenje,leškarenje…. 


 Dugo sam mislila da se korpe i sve druge lepe stvari pletu od žalosne vrbe jer sam samo tu vrbu prepoznvala a onda sam na obali Save videla velika stabla vrbe čije grane nisu visile kao one kod žalosne vrbe a i neko „grmlje „za koje su mi rekli da je ustvari vrba.


 Od jednog korpara sam saznala da se za pletenje u korparstvu najviše koristi crvena vrba i da ona najčešće raste u rečnim dolinama i na šljunkovitim nanosima ali da se ona sadi i gaji za potrebe ovog zanata.





A znate li koliko je truda,rada i umeća potrebno da se izradi jedna korpa?



 Jedan iskusni korpar mi je rekao da u zavisnosti od toga kakva je korpa,treba i do 6 sati intezivnog rada ,odnosno pletenja. 



 Korparstvo je težak zanat i ubraja se u muške zanate jer da bi se došlo do sirovine(vrbe),treba prvo zemlju obraditi, pa vrbe zasaditi,pa okopavati ,kositi…



 Početkom XX veka je u Srbiji ,korparstvo bilo veoma razvijeno i to najpre ,kao i većina zanata,u vidu domaće radinosti. Kao osnovna sirovina korišćena je crvena vrba koja raste na proplancima ,voli vlažno zemljište,ima gipke i savitljive grane i brzo pušta korenje.Od toga na kakvom zemljištu raste,zavisi i kakav će biti kvalitet vrbe jer tvrdo zemljište daje tvrdo drvo ali se takvo drvo teže plete.  

Posle sađenja, pruće se vrlo brzo primi i brzo raste, jer je to u stvari vrsta brzorastuće vrbe,ali iako se kaže da „vrba raste kao iz vode“ ima tu dosta posla.Najvažnije je da zemljište na kome se vrba gaji bude bez korova. 





 - Košenje vrbe 


 U kasnu jesen,kad opadne lišće,počinje košenje vrbe.Nekada se kosilo ručno,pomoću „kosira“ a danas je mnogo lakše jer se kosi traktorskom kosilicom. Kad se pokosi, dovozi se kući u dvorište i odmah se klasifikuje po dužini i kvalitetu i vezuje u snopove a onda nastupa težak i prljav posao.

 - kuvanje pruća i ljuštenje

Kuvanje se obično vrši u velikim kazanima na otvorenom prostoru. 

 Pruće se stavlja u hladnu vodu i kuva od 6 do 8 sati a ponekad čak i 12 sati uz nalivanje vode. Nakon kuvanja pruće se hladi a onda se počinje sa ljuštenjem kore sa pruća. Iako se danas to ne radi ručno već postoji mašina koja skida koru,ipak je za ovaj posao potrebna snaga.


 Pošto je pruće oguljeno ponovo se klasifikuje i odredjuje mu se namena pa se ponovo suši.




 – Sušenje 

 Za sušenje je bitno da se pruće ne nalazi direktno na suncu.

Posle par dana sušenja izvrši se proba.Ako prut pri savijanju pukne znači da je konačno sve spremno za pletenje i da počinje najlepši deo posla.




 – Pletenje

Pletenje je onaj najlepši deo posla kada se mašti da na volju ali je pored lepote važna i čvrstina koja se postiže jakim preplitanjem. Kuvano i suvo pruće se pre pletenja korpi potopi bar sat vremena u hladnu vodu koja mu privremeno vraća elastičnost ali ako pletenje potraje,pruće treba češće namakati jer se brzo suši i onda lako puca. 

 Kod pletenja korpe korpar najčešće sedi na niskoj klupi i pletenje počinje od dna ka gornjem delu ,a korpu završava izradom ručki.



 Korpari često koriste i različite drvene kalupe za svaki proizvod. 

 U pletenju se koristi celo pruće ali se pruće može i rascepiti po dužini spravom od drveta koja se zove cepač i koja cepa prut na tri dela.Tako se dobijaju tanke trake koje se zovu vitre.Ove trake se prilikom pletenja drže izmedju kolena i njima se najčešće obavijaju drške ili spojevi na korpama i nameštaju a mogu da služe i za pletenje ali osnovni kostur mora biti od punog pruća.


 – Završna obrada

Kada završi ceo predmet korpar započinje završnu obradu.

Danas to uglavnom znači da se predmet farba,lakira i često ukrašava dekupažom. 

 Meni je najlepši ,naročito nameštaj,u prirodnoj boji. Farbani mi ne deluje toplo i prirodno mada neke kombinacije bele boje i šarenih jastuka mogu lepo da izgledaju i u savremenom stanu.


 – Čuvanje pruća 

Dešava se da korpar ne upotrebi svo osušeno pruće već ga čuva za kasniju proizvodnju.
 Ako je pruće neoljušteno može se upotrebiti ( posle pripreme) i nakon godinu dana a ako je skuvano ,oljušteno i prirodno osušeno,može da čeka na pletenje mnogo duže. 


 -Šta se koristi u mojoj kući 











 I da Vas pitam sada kada ste (ako ste) sve ovo pročitali,da li mislite da je korpa od pletenog vrbovog pruća stvarno skupa?

петак, 30. јун 2017.

A ŠTA JA USTVARI ŽELIM?



Kuvam ja prvu jutarnju kafu i razmišljam šta sve danas moram da uradim.

Sipam kafu u veliku šolju,izadjem na terasu,zapalim cigaretu i u glavi i dalje pravim spisak onoga „moram“.

Spisak je podugačak i dosta toga je vezano za odlazak u grad autobusom bez klime koji se trese i ne miriše baš prijatno.

Dobro,kažem sama sebi,ostani kod kuće jer i tu moraš dosta toga da uradiš.

Da,moram da operem prozore jer su baš nešto bljuzgavi.

Moram da obrišem i prašinu koja se ,ne znam kako, neverovatnom brzinom taloži po nameštaju,pa moram da skuvam ručak....

I dok tako (u sebi )redjam sve šta moram,čujem na radiju da se danas predvidja tropska vrućina i čujem cvrkut malih vrabaca iz gnezda iznad vrata na terasi ,a onda čujem još jedan glas koji mi ozbiljno i odlučno kaže: „ MA NIŠTA TI NE MORAŠ“.

Onda sama sebi(ovog puta poluglasno) kažem:Tačno.Ništa ja ne moram!

Ispijem onda kafu do kraja,zapalim još jednu cigaretu ,podignem noge na tronožac ,uzmem da čitam knjigu i baš mi je lepo.

Dan je tek počeo  i ja mogu sve ,ali ne moram ama baš ništa...

Ne osećam krivicu što ne radim ono što moram već ono što želim a sada želim da uživam u cvrkutu ptica,da čitam i posmatram zelenilo oko sebe.

Inače sam stalno u nekoj akciji i brzini i radim po dve stvari istovremeno.Stalno gledam na sat a svako „moram“ je za mene ustvari  stres.

Zato sam odlučila:

Ne moram da radim ništa što mi ne prija .

Družiću se sa ljudima u čijem društvu sam opuštena i ne moram da vagam svaku reč bojeći se da će je oni pogrešno protumačiti,

Hoću vreme samo za sebe i svoje,često zrkane misli.
  


Komplikovane ručkove ću spremati kad za to dobijem inspiraciju a ekspres lonac mi postaje najbolji prijatelj u kuhinji,

Bljuzgav prozor može da se opere i sutra a danas ga širom otvoriš i dišeš svež vazduh,

Na prašinu nismo alergični pa ni ona ne mora da se briše svaki čas....

Znam da ne mogu tako svaki dan a verovatno bi mi i dosadilo ,ali stvarno sam rešila da odsada radim ono što želim i šta mogu a mogu sve što želim  i želim ono što znam da mogu.

Možda zvuči malo zbrkano, a da li je to zbog tropske vrućine ili što mi se još nije sve sleglo u glavi kako treba,nisam sigurna.

Sigurna sam samo da kad radim nešto zato što MORAM ,to ne ispadne dobro i zato ću se  za svako „moram“, upitati : A što ja ustvari  želim?


петак, 10. март 2017.

PETLJA PO PETLJA I GOTOV ŠAL,KAPA,DŽEMPER ……




Zima već prolazi a ja još pletem i to mi prija.

Verovatno ste i vi pročitale članak o pletenju koji je nedavno objavljen  i u kojem se tvrdi da je naučno dokazano da je pletenje misaona praksa meditacije i koncentracije i da je nerologija priznala pletenje za novu jogu za mozak.

Kažu da pletenje smanjuje nivo stresa i anksioznosti,smiruje i doprinosi osećaju ravnoteže pa se ubrzo osete pozitivne promene u različitim oblastima života.

Kad malo razmislim zaključujem da je ovo uglavnom tačno ali kada sam kao dete počela da učim pletenje,to sigurno nije bio moj motiv.

Nisam tada znala ni za stres ni za anksioznost ali me je privlačila mogućnost da samo uz pomoć dve igle od klupčeta vune napravim nešto lepo.

Pošto sam još u detinjstvu bila malo „na svoju ruku“,odbijala sam da mi neko pokae kako se plete pa sam uzimala mamine „enske časopise“ ,gledala slike,čitala uputstva i petlja po petlja isplela sam sebi prsluk.

Da,bila sam prilično samouverena i nisam htela da pletem šal ili nešto tako jednostavno nego sam odmah krenula sa  modelima gde se petlje“ oduzimaju“.

Ovaj članak koji sam pomenula,naterao me je ne samo da se setim svog početničko pletenja već sam pomislila i na one žene koje su pre stotinak godina plele.One takodje nisu znale šta je to anksioznost i stres ali su, uglavnom zimi i to u društvu provodile mnoge večeri pletući.

Te večeri su i za njih bile prijatne ali one nisu mogle da jednostavno odu do prodavnice  i izaberu vunu koja im po boji i debljini odgovara pa da samo sednu i počnu ovaj opuštajući i kreativan posao.

OBRADA VUNE

Put od šišanja ovaca pa do klupčeta vune bio je prilično dugačak i naporan.

Ovce su se šišale uglavnom jednom godišnje i to leti .

Šišale su se posebnim makazama i to tako da runo ostane u jednom komadu a ostrižena vuna se morala prvo oprati.Prvo se potapala pa onda prala u potoku ili reci pa se onda sušila.

Osušenavuna se razvrstavala po kvalitetu i onda se raščupavala pa se vršilo grubo grebanje većom čvrstom četkom koja je imala metalne zupce.Tako se vuna čistila  a potom se radilo i fino grebanje da bi se vuna lepo izgladila i lakše prela.

Tek kad bi se ovako pripremila,vuna je bila spremna za predenje.

Predenjem su se bavile žene i to najčešće dok su čuvale stoku.

Pri predenju se ovako očišćena vuna privezivala na preslicu koja  se zatakne za pojas pa se levom rukom ravnomerno čupka vuna a desnom se okreće vreteno i nit koja se dobija,namotava se na vreteno.Opredena predja se smotavala sa vretena u klupče.

Ako je predivo trebalo da bude deblje vršilo se pripredanje koje se vršilo na sledeći način:Uzimala su se dva ili tri klupčeta,stavljala u neku posudu iz koje neće“pobeći“ pa su se spajale niti i stavljale na predilo koje se okretelo i predje ponovo upredala i stavljala na motovilo da bi se dobile kanure i vuna mogla da se boji.

Vunena predja se najčešće bojila u lukovini,šljivovoj ,trnovoj ili orahovoj kori ili u prokuvanom lišću i grančicama zelene paprike.

Obojena vuna se ponovo sušila i namotavala u klupka i tek tada
je bila spremna za pletenje.

Plelo se kod kuće ili dok se čuva stoka ali se stvarno uživalo u toku zimskih večeri kada su išle jedna kod druge na posedak da zajedno pletu i druže se.

Sada na tržištu ima mnogo različitog prediva i po sastavu i po bajama ali se često desi da se iznerviram kad mi „zafali“ još jedna štringla a ne mogu da je nadjem u najbližoj prodavnici .Tada se setim kako se nekada dolazilo do vune pa shvatim da mogu i malo da prošetem do druge prodavnice(šetnja je zdrava) ili da kupim drugu boju i malo razvijam kreativnost.

A što se tiče prediva,iako je „mešavina“ mnogo mekša i lepša za rad,ja ipak najviše volim da pletem vunu jer je ona prirodni toplotni izolator.

Unutrašnjost vunenog vlakna preuzima vodenu paru a spoljašnja površina odbija vodu pa suvo vuneno vlakno može da prihvati i do  33% vode u odnosu na svoju težinu a da se nema osećaj da je vlažno.

Vuna se suši mnogo brže od pamuka  a vlakno je elastično pa se ne gužva kao pamuk ali ću uskoro početi da pletem i od pamučnog prediva jer stiže leto.

Evo nekoliko mojih radova da ne bude da samo pričam i pišem o pletenju.




 

 

www.starizanati srbije rs


среда, 28. септембар 2016.

PRE I POSLE JELA TREBA RUKE PRATI(IZRADA SAPUNA NEKADA I SADA)





Fotografija preuzeta sa interneta


Sapuni su danas stvar bez koje se ne može zamisliti ni jedna kuća i koju je većina nas navikla da kupuje u obližnjim prodavnicama.


Ima bezbroj proizvodjača a sapuni su najrazličitijih boja i mirisa.


                                         A kako je to nekada bilo ?


 Verovatno  su vam mame ,tate ili bake bar nekada ispričali kako se ranije veš prao pepelom i sapunima koje su sami pravili.

Možda ne bi bilo loše da se prisetimo  od čega  su naše bake pravile sapune jer nekada se sapun pravio u svakom seoskom domaćinstvu.

Korišćeni  su  pepeo drveta i mast ili loj.

Najpre  se pravila cedj i to isključivo od drvenog pepela koji bi se prosejao kroz sito i sipao u bure ili kantu u koju bi se onda sipala kišnica.Uz povremeno mešanje ovaj rastvor bi ostajao u kanti oko nedelju dana.Tada bi kroz gazu procedili vodu i koristili je za pranje veša  u velikim loncima ili koritu.

 Vremenom je umesto ceđi pepela drveta počela da se koristi masna soda (NaOH)čime je znatno pojednostavljen postupak izrade sapuna.

Sapuni su se pravili uglavnom od masti životinja .

U kazanima iznad ognjišta krčkale su se  svinjske kožice od slanine, čvarci, stara mast i slične namirnice životinjskog porekla.


fotografija preuzeta sa interneta



Dva kilograma ovih  masnih sastojaka stavljlo se u tri litre vode pa se u to dodavalo pola kilograma žive sode i onda se sve zajedno kuvalo oko dva sata uz stalno mešanje.


Uz pomoć noža se proverevelo da li je sapun kuvan ili ne  tako što se nož umoči u sapun i ako se masa oko noža odmah stvrdne znači da je kuvan.


Kada je skuvan,sapun se izlivao u rupičasti sanduk u koji bi se stavila čista mokra krpa tako da je suvišna voda iz sapuna mogla da se cedi kroz rupice.

Kada se ohladi,sapun se vadi,odvaja od krpe i seče velikim nožem na komade.

Ovakav sapun bez ikakvih dodataka i aroma i nimalo privlačnog izgleda i mirisa koristio se za ličnu higijenu i pranje veša

.



                                                  Fabrike sapuna


Ali,nisu se sapuni pravili samo u seoskim domaćinstvima.

     - U Novom Sadu je 1871 godine osnovana fabrika za izradu sapuna.

Nama je ova fabrika poznata pod imenom ALBUS a osnovana je pod imenom “Prvo novosadsko sapundžijsko društvo”.


     - Poznatu leskovačku industriju hemijskih i kozmetičkih proizvoda za izradu sapuna i parfema pokrenuo je Jovan Vlajčić 1872. godine.

U periodu 1926-1927.godine u samom centru grada podignuta je upravna i proizvodna zgrada fabrike sapuna,parfimerije i kozmetike "Kaloderma".


Palatu su podigli sinovi  osnivača fabrike Jovana Vlajčića a ime je dobila po kozmetičkom sredstvu za negovanje kože koje se izradjivalo od želatina,meda,glicerina,vode i parfema.

Posle Drugog svetskog rata u ovoj zgradi se nalazila fabrika „Nevena“.


                                   fotografija preuzeta sa interneta


     - Meriminim Dečijim sapunom kupane su generacije beba a mislim da mnogi pamte i Ten San sapun.



                                        Kako je i kada nastao sapun?


Opisah ja ovde kako se sapun pravio kod nas u domaćim uslovima i onaj „fabrički“ ali kako je i kada nastao recept za sapun još se pouzdano ne zna.

     -  Pronadjene su glinene pločice koje potiču iz starog Vavilona sa receptima za izradu sapuna i recepti na egipatskom papirusu stari oko 3500 godina.

     -Stara rimska legenda kaže da su sapun otkrile žene koje su živele na planinini Sapo gde su se navodno odvijala ritualna žrtvovanja životinja pa se loj od žrtvovanih životinja mešao sa pepelom iz vatri koje su se palile tokom tih rituala a kiša koja se slivala niz planinu ,mešala je sve to sa glinom dajući sapun.

Interesantno je da  Plinije Stariji u svojim spisima pominje da se sapun nije koristio samo za kupanje i pranje već  uglavnom kao pomada za kosu.


Upotreba sapuna u Rimu je značajno  opala kada su varvari zauzeli ovu teritoriju ali i zato što je  Katolička crkva smatrala da je kupanje vid hedonizma a upotrebu sapuna i kupanje su povezivali sa paganstvom.


     - Krajem 12. veka sapun je počeo da se proizvodi i u Engleskoj . 

Proizvodjači  sapuna bili su obavezni da plaćaju veliki porez pa je zbog toga  sapun bio prilično skup i velika većina naroda nije mogla da ga koristi sve do 19 .veka kada se na tržištu pojavio sapun po pristupačnoj ceni.

     - U Francuskoj je masovna proizvodnja sapuna  počela u Provansi, Tulonu, Jeru i Marseju  u drugoj polovini 15. Veka.

        U 16.veku počinje da se pravi finiji sapun.

Taj novi sapun se ne pravi od masti životinjskog porekla već od biljnih ulja .

Takav je Marseljski sapun koji se pravi od maslinovog ulja i koji se i sada pravi na potpuno isti način kao u 16.veku.


                                        Proizvodnja sapuna danas




Proizvodnja sapuna je bila na vrhuncu sredinom 19. veka i to zahvaljujući  merketingu.

Proizvodjači su počeli da proizvode sapune različitih oblika,da im dodaju esencije,mirise,boje i da ih maštovito pakuju što je doprinelo  većoj prodaji.


 Danas se ponovo javlja interesovanje za ovu oblast, a motivi su razni: od težnje da se napravi sopstveni sapun, da se razvije sopstveni biznis .....


Pojavili su se domaći sapuni za   koje se tvrdi da su apsolutno prirodni i u koje se dodaju razni začini,delovi biljaka,latice cveća.


Ovi sapuni prelepo izgledaju i još lepše mirišu a o njihovoj“prirodnosti“ nisam stručna da govorim pa ću citirati Zorana Vujčića,biohemičara koji je u svom blogu a u vezi izrade sapuna napisao i ovo:


„Rekoh, a svi to hemičari znaju, nema prirodnih sapuna. Ima nekoliko prirodnih sirovina, koje se koriste za pravljenje sapuna, ali sapuni su nešto između. Jer se prave od 2 prirodne sirovine (masnoće i vode) i jedne sintetičke (hidroksid, živa soda ili hemijski NaOH). Proces je neutralizacija ili saponifikacija. I to je sva mudrost. Nastaje sapun i glicerol, zaostaje nešto vode i to je domaći sapun. „


  Tekst preuzet sa  http://zoran-vujcic.blogspot.rs/